Pripremila: Amina Hrković-Porobija
Svaki dan srećem žene koje dokazuju da su pouzdani poslovni i životni partneri. Žene koje snagom svoje volje i svojom karizmom otvaraju mi nove vidike i daju snagu da istrajem u ovom za mene „čudnom“ svijetu. Posmatrajući većinu uspješnih žena vidimo njihove neosporne kvalitete: inspirativna snaga, konzistentnost, mogućnost obavljanja više aktivnosti u isto vrijeme, saosjećajnost, jasno izražene moralne vrijednosti, komunikacijske sposobnosti, vizija, timski duh, fleksibilnost i ustrajnost i jednom rječju, predanost! Zbog toga smo odlučili da Vam predstavimo Mirjanu Hristovu.
Ko je Mirjana Hristova?
M: Da se predstavim, ja sam DVM, Veterinar specijalista i epizootiolog. Rođena sam u Osijeku, Hrvatska 1965. Moj otac je bio vojno lice i selili smo se mnogo puta u životu prateći njega, nas tri: mama, mlađa sestra i ja. Najlepši period u životu beležim kao vreme provedeno u Sarajevu, završena Treća Gimnazija, predivan period studiranja i diplomiranje na Veterinarskom fakultetu 1988., potom rad u struci sa malim životinjama. Nakon ratnih godina obrela sam se u Srbiji. Radila sam u jednoj sjajnoj Veterinarskoj stanici Kikinda i zaista sam snažno volela svoj poziv. Potom sam specijalizirala Zdravstvenu zaštitu pčela u Beogradu 1998. i do 2010. bila aktivan epizootiolog u istraživanju besnila na banatskom terenu gde sam obavljala malu praksu, objavljivala mnoge naučne radove iz svog istraživačkog rada o besnilu. Ipak, ja sam samo jedna kap u kosmičkom moru, samo jedan mali čovek koji voli svoj posao ne zbog titule nego zaista da radi ono sto voli i što ga interesuje.
Kako vas je vodio životni put do Johanesburga?
M: Da život piše romane mi smo jedan klasičan primer priče sa bajkovitim završetkom. 2010-te sam ponovo srela mog najboljeg druga iz gimnazijskih dana i to nakon 27 godina kada smo izgubili svaku vezu jedno sa drugim i kada je životni put oboje nas odveo u nekim drugim pravcima. U tom trenutku oboje smo bili razvedeni od prethodnih brakova i vrlo razočarani u privatne živote. Taj trenutak susreta nam je preskočio svo izgubljeno vreme što je rezultiralo vrlo romantičnim venčanjem i eto mene , obredoh se u Južnoj Africi gde je moj sadašnji muž već preko 20 godina, a ja sa njim, mojim neosporno najboljim prijateljem u životu, evo punih 9 godina.
Možete li da se sjetite najopasnije situacije u vašem radu?
M: Susretala sam se situacijom kada divlja Cheetah (Gepard) se zaleti pravo na vas i na korak od vas stane kao ukopana, iskezena i spremna da ujede, ili sa situacijom kad naiđete u prirodi na čitavu porodicu Baboon majmuna, vrlo agresivnih i snažnih. Deli vas potok i koji metar od vaše do njihove zenice oka. Nigde ničeg da se sakrijete, samo čutite, oborite glavu i polako, polako se udaljavate bez provokacija bilo kakvim zvukom ili pogledom, ne dišete…
Ili sa čoporom divljih pasa na otvorenom kod kojih nemate nikakve šanse za preživljavanje i koji žrtvu ne ubijaju nego je živu kidaju i jedu… ili sa divljom vučicom uhvaćenom u šupljini iz koje nije mogla da izađe zbog rana od herpes virusa na sve 4 noge ali i te kako sposobna da odgrize sve sto joj dođe blizu nosa, a ja sam trebala da je sediram radi pristupa, bez strelica, samo injekciono…
Međutim jedan slučaj koji mi se desio u Kikindi, tad sam radila u Veterinarskoj stanici mi je poseban i njega bih stavila na prvo mesto opasnih situacija…
Na moj sto je stigao pas sa simptomima otećenog ždrela, visoke temperature i nije mogao da guta, pio je samo vodu ali ne puno i bio je veoma miran…vakcinisan protiv besnila naravno. Pregledala sam ga bez rukavica. Greška! Tog popodneva pas je hteo zagristi viljušku sa parčetom viršle i povredio je prst vlasnika. Pošto protokol nalaže da pas mora biti pregledan zbog povrede čoveka, izašla sam na teren. Beše kuća na ivici grada, atar puca dokle vidik seže i nov podatak da je ubijena lisica u dvorištu u blizini pre izvesnog vremena. Kad sam ugledala istog tog psa od prepodne da je počeo da vuće zadnje noge i tad su mi sva zvona u glavi zazvonila na pitanje koje sam sama sebi postavila u pozadini mog prvog pregleda: Besnilo!?
Pas je uspavan, glava poslata u Pasterov zavod, besnilo potvrđeno. Bila sam u pravu. Vakcinisan? Da, ali očito da nije razvio imunitet iz nekog razloga uopšte.
Osim toga vakcina treba da zaštiti životinju ali koliko je sprovedena praksa provere titra AT u krvi posle akcijskih vakcinacija i sama vacinacija ne štiti životinju 100% iz mnogo razloga tako da uvek moramo misliti na to i uvek ostaviti rezervisanu mogućnost od obolevanja vakcinisane životinje od ove opake bolesti. Od tada nikad više nisam sebi dozvolila rad bez rukavica u bilo kojem slučaju.
Tad sam ja, ujedeni vlasnik životinje i tehničar koji je skinuo glavu sa trupla psa bili hitno prevezeni u Pasterov zavod radi zaštite protiv besnila. Tad sam dobila i moju prvu vakcinu protiv besnila i dobro ću to pamtiti po jednoj stravičnoj postvakcinalnoj reakciji na ruci. Ista priča je bila i nakon revakcinacije. Sumnja o zaražavanju besnilom je nesto strašnije bilo za mene nego moja expozicija divljim predatorima, konkretno vukovima sa kojima sam se susrela onomad u Srbiji ili sada sa velikim afričkim mačkama pod Afričkim suncem.
Šta bi za Vas bilo idealno radno okruženje?
M: Rad sa kolegama u nekoj vet klinici gde vlada sloga i razumevanje i druga strana moje ličnosti – art i dizajn. E kad bih još imala
materijalno obezbeđen život da ne brinem ni o čem pa da mogu na miru da se posvetim ove svoje dve velike ljubavi i radim opuštena i sretna…utopija zar ne? Utopija u kojoj sam nekad radila, zato priželjkujem nazad ta vremena ili bar nešto približno.
Koja je Vaša najveća poslovna greška i šta ste iz nje naučili?
M: Doneti odluku kad si najviše emotivno uzdrman. Primenjivo na sve elemente života. Prvo pusti da preleži ne jednu nego više noći pre nego ikakvu odluku doneseš.
Moj evidentan primer je bio taj da sam izašla iz vet stanice bukvalno preko noći i otvorila svoju ambulantu jer se nisam slagala sa novom poslovnom politikom novog, politički postavljenog direktora pre 18 godina.
Moja ambulanta mi je donela ogromne troškove jer nisam imala svoj objekat, trebalo je opremiti za rad, kupiti lekove itd. Rad 24 h, bez mogućnosti da udahneš vazduh predaha. To se odrazilo na moje zdravlje.
Zatvorila sam je 2 godine posle. Definitivno ne spadam u osobe koje su naučile praviti novac za sebe samo. Ja sam dobar i vrlo predan radnik kojem je više stalo da životinja i vlasnik odu kući presretni nego što ću ikada misliti na profit. Neka neko drugi naplaćuje, ja bih da radim … smešno zar ne ali istina. Dobro je kad čovek prizna svoje mane.
Koji Vam je bio najteži period u životu, i kako ste uspjeli to da prevaziđete?
M: bilo je mnogo teških momenata u životu uključujući ratne godine koje su me zakačile u Hrvatskoj, pa u Bosni pa posle bombarovanje u Srbiji, vrlo težak razvod sa bivšim suprugom ali bila sam mlađa pa sam nekako se nosila sa tim. Međutim ništa teže mi nije palo do činjenice da dolaskom u Južnu Afriku i nemogućnost dobijanja dozvole za rad kao supruga jednog stranca. To je definitivno bilo nešto što me je psihički dotuklo. Engleski jezik sam počela učiti od bukvalnog „Yes and No“ pošto sam nekad učila Ruski. Nemogućnost izražavanja u sredini gde se govori aktivno 11 tzv. crnih jezika plus Engleski i Afrikaans je zaista haos u kojeg čovek upadne, a da se tome nije uopšte nadao da će to biti do te mere komplikovano da se ili izboriš sa tim ili padaš. Polagati nostrifikaciju nije bilo izvodljivo ali su priznali moje titule. Tako da sam sada„kraljica“ bez „svoje države“. Mogu davati samo savete.
Što se tiče životinjskog sveta zato i radim kao konsultant i kao agent za jednu internacionalnu kompaniju koja se baci nabavkom divljih CITES I, II i III životinja zbog uzgoja i zaštite vrste u prirodi.
Iz svega izvučes saznanje da u stvari čovek je sposoban raditi mnoge druge poslove, a ne biti usmeren samo na jedan kako su nas praktično osposobljavali tokom školovanja. Ta situacija vas natera da učite mnogo više i mnogo svestranije što je ujedno i način prevazilaženja svih teškoća u koje zapadate. Sad sam osposobljena za rad i kao Project manager, Food safety manager, Quality assurance manager, Proizvođač veganskih čokolada, Proizvođač prirodnih ulja i sapuna, Web dizajner, Agent for breeding and conservation program of wild life… i možete obavljati više poslova u isto vreme. Kao slikar radim preko 35 godina. Zato stvarate sami svoje poslove i zato sve sto smo mi učili u nasim školama možete da primenite u praksi. I to radi.
Ako imate volju za to. I snage.
Koja je najvažnija odluka koju ste donijeli u prethodne dvije godine i kako ste je donijeli?
M: Da to je moja čvrsta odluka da ću se vratiti nazad na Balkan, život u ovoj zemlji na jugu planete, prekrasne prirode i fantastične blage klime praktično nije moguć zbog kriminala u sve većem porastu.
I za sve one koji sanjaju o životu van granica savetovala bih da stisnu petlju i pređu granicu pa da uoće razliku šta u stvari gube ako ostanu sa druge strane. Pazite koju državu birate. Ništa se ne može zamijeniti činjenicom da možete slobodno hodati ulicama, videti decu na njima, čuti njihov smeh, ljude oko sebe sa istim ili sličnim mentalitetom, živeti bez rešetaka na prozorima, bez svih tipova katanaca, alarma…
Studirali ste u Sarajevu. Dolazite li često i imate li kontakte sa svojom generacijom?
M: Osim najlepših uspomena iz mladosti, moje raje iz Gimnazije i sa studija nemam nikog od rodbine u Sarajevu i nije me put tamo vodio još od rata. Sa mnogima sam ostala u kontaktu naravno i po oformljenju Viber grupe naše studentske generacije sam obnovila kontakte sa mnogim kolegama kojima sam izgubila trag za svih ovih godina.
Šta Vas nervira kod drugih ljudi i kako se sa tim nosite?
M:
- Ljudska glupost bez granica i nesposobnost sakrivena iza korupcije.
- Nametanje političkog, verskog, rasnog, polnog ili bilo kakvog ličnog opredelenja – to je lična stvar čoveka, a ne razlog za maltretiranje okoline.
- Klijent koji dolazi sa životinjom i ima spremnu dijagnozu sa Googla.
- Klijent koji posećuje više mojih kolega i skuplja različita mišljenja i na kraju uradi po svom po štetu životinje.
- Gubitak etike i kolegijalnosti kod veterinara.
- Pametovanje savetodavaca od kojih niko njihovo mišljenje nije tražio.
Kako se nosim sa tim? – jednostavno. Izbegavam takve ljude i sredine.
U kom pravcu želite dalje da razvijate svoju karijeru?
M: Ukoliko se uskoro ne vratim na Balkan i svojoj veterini onda biram art i dizajn kao moj smiraj kao i azil za divlje životinje onesposobljene za život u prirodi iz bilo kojeg razloga.
Šta očekujete da ćete postići u narednih godinu dana?
M: U narednih godinu dana očekujem da ću udomiti što više ugroženih vrsta divljih životinja po posebnim projektima, specijalno Cheetah (geparde).
Na koje svoje postignuće ste najponosniji?
M: Na moje sinove i njihove uspehe u životu na koje sam posebno ponosna i koji mi čine svrhu mog postojanja kao i moj dobri muž. Sve ostalo u karijeri je sjaj dok traješ, onog momenta kad siđeš sa scene raduje te samo osečaj zadovoljstva da si radio šta si voleo i reći ljudi koji te pomenu jer te se sjećaju po dobrom radu. I nakon 9 godina van prakse još uvek dobijam pitanja kad ću da radim u ambulanti ili traže savete. To mi greje dušu.
Da li postoji neka osoba koja je presudno uticala na Vašu karijeru?
M: Da moji roditelji, koji su uporno me usmeravali u svojim željama, majka je htela da budem lekar, a otac da budem arhitekta zbog mojih tehničkih sklonosti.
A ja?
Ja sam htela studirati Likovnu akademiju!
Tada je bio postavljen ultimatum od strane mojih roditelja jer se nisu slagali sa tim. Likovna akademija – strogo zabranjeno i misliti o njoj i tako sam iz inata upisala veterinu, koja mi je uzgred rečeno, bila preko puta naše zgrade. Toliko mi se svideo program studiranja na veterini da sam ostala njen zaljubljenik i dan danas. Prelep poziv zaista i vrlo human.
Sa kojim tipom ljudi najlakše sarađujete i zašto?
M: Postoje samo dva tipa ljudi na planeti – dobri i loši.
Sa svim dobrim ljudima je lako sarađivati.
Što se posla tiče volim biti okružena ljudima koji poštuju svoje principe, imaju poštovanje prema drugima, imaju svoju bogatu maštu, snažan duh, otvoren um, sopstvenu moć kreativnosti i drže datu reć. Mislim da komentar nije potreban na to – zašto.
Lider kojeg poštujem mora da ima sve ove navedene osobine uz sposbnost da vodi tako da podstiće ljude oko sebe da budu bolji. Druge lidere ne priznajem.
Na šta ste najviše ponosni?
M: U stvari ponos je pogrešna reć, ne treba biti ponosan nego zahvalan. Jednostavan.
Zahvalna sam Bogu jer mogu da čujem, vidim, govorim, krečem se, mislim, zaključujem, stvaram, maštam, osećam ljubav, radost, sreću pa čak i strah, nezadovoljstvo, tugu jer osećam sve sto osećam i to me vodi. Zahvalna sam Bogu na dva divna pametna sina pa mogu da vidim i radujem se njihovom uspehu.
Zahvalna sam Bogu što me vratio sudbinom u ruke mom sadašnjem suprugu koji me razume u svemu.
Zahvalna sam i ljudima i onim dobrim i onim lošim jer obe „vrste“ su me oformile baš ovakva kakva jesam u svom odrastanju, sazrevanju i formiranju ličnosti.
Ne treba želeti ništa više od toga osim dobrog zdravlja.
Dovoljno je biti to što jesi.
Šta volite da radite?
M: Projekti koje treba da kreiram od nule, šta god tema bila. Obožavam razrađivanje planova, izradu planova, oganizovanje poslova i naravno izraditi kao i dovesti do kraja projekat. Projekat može biti primenjiv od dizajniranje objekata ili prostora, dizajniranje jednostavnih mašina, linija proizvodnje, izrada radova za izložbe, organizovanje likovnih događaja, izrada sajtova ili pak kako izvršiti plastičnu operaciju deformiteta na životinji.
Vrlo širok dijapazon mogućnosti ali svaka od njih me raduje i sposobna sam je izvesti.
O slikanju i modeliranju neću ni govoriti. To je moj fundament.
Koji su Vaši životni snovi?
M: Biti negde daleko od politike, prekobrojno nametnutih ljudi i gradske vreve.
Salas, recimo.
Želela bih oformiti utočište za ugrožene vrste i na kom mogu da stvorim mali eko sistem u skladu sa prirodom. Zaista volim naše evropske vukove i smatram da zaslužuju svu pažnju ovog sveta i ključ su održanja ravnoteže u prirodi.
Volela bih ih istraživati, pratiti njihove navike, sposobnosti…
Baviti se istraživačkim radom.
Želim nastaviti učiti nove oblasti, sačuvati zdravlje da ostvarim svoje snove.
Želim postati baka budućim unucima baš onakva za kakve pamtim da su moje obe bile.
Naučiti da sviram gitaru (dobih je za rođendan), panovu frulu…
Naučiti nove veštine u prostornom dizajnu, usavršiti ga.
Ostati radoznala na istom onom nivou koji je bio najproduktivniji u mom životu.
Kakva je Vaša vizija budućnosti?
M: Vizija budućnosti kao plod mašte obzirom da ništa nije sigurno u životnoj stvarnosti?
Treba živeti sada i sve sto misliš uraditi – uradi sada.
Mi ne znamo šta nas čeka uopšte posebno na današnji način previranja političkog, globalnog, kosmičkog. Ja jesam podložna masi tako da volim misliti o tihom životu u potpunom skladu sa prirodom, knjigama, ušuškanoj kućici u planini i stvarati dela svojih ruku sa svojim budućim unucima.
Možda će me sudbina odneti na drugi kraj planete, negde neočekivano jer u svemu vidim izazov i mogućnost, ko zna…
Biti srećan, ispunjen i zadovoljan je prava vizija budućnosti.
